Понашање у храму Одсуство веронауке у нашим школама, и вишегодишња насилна атеизација и борба против цркве и вере, допринели су да је наш народ прилично постао нецрквен и верски непросвећен. Данас, када се полако враћа својој цркви, примећено је да не зна како се треба у појединим ситуацијама, на верским обредима и богослужењима понашати. Ево неколико упутстава о понашању у храму. Пре свега, храм је свето место, и када човек улази у њега мора улазити тихо, лагано и са дубоким страхопоштовањем. Када се дође на црквена врата, мало се застане, прекрсти се и лагано поклони према храму. Негде је обичај да се целивају црквена врата. Пошто се у већини случајева свеће продају у цркви, стане се у ред, и стрпљиво чека, ако је гужва, да се купи свећа. Када се купи свећа, одлази се месту где се пале свеће. Свећа се целива и намени се зашто се пали. Свеће за здравље пале се у горњем делу свећњака или палионице, а за покој душа у доњем делу. Када се свеће запале, онда тихо, као сенка, а поготову ако је богослужење у току, одлази се и целива икона која је у централном делу храма. Зато је најбоље доћи на службу пре почетка богослужења, јер се касније ходањем кроз храм омета свето богослужење.

Како се целива икона? Стане се пред икону, два пута се прекрсти, поклони, затим целива икона и још једном се прекрсти и поклони. Затим се одлази на неко слободно место у храму.

Понашање на богослужењу Мушкарци обично стоје на десној, а жене на левој страни лађе храма. На том месту се стоји мирно, без окретања, шетања или разговора са неким ко стоји у близини. На тај начин се омета богослужење, а и други који су присутни у храму. Боље је изаћи из храма, ако се осети умор и ослаби воља, него ометати друге. Најбоље је када се осети умор, појачати молитву и напрегнути вољу да се замор савлада, јер све то ствара ђаво, да би човека спречио у молитви. Руке за време молитве стоје прекрштене на грудима или спуштене низ тело. Молитве се изговарају у себи (тзв, умне молитве). Дискретно се пази на свештеникове радње, и када се он прекрсти, и када се у молитви и песми помињу имена Оца и Сина и Светога Духа, и када свештеник кади, сви се у цркви крсте и благо клањају. За време читања Јеванђеља, Входа и проповеди, где се ко затекао ту стоји док се та радња не заврши. Уколико неко зна да пева, он пева тихо и полако, да не омета хор или појце који певају за певницом. Све у свему, својим понашањем треба настојати да се у храму буде као невидљива сенка, а никако настојати да будеш примећен и запажен. Надмено понашање фарисеја у храму, Христос је осудио, а похвалио је скромно држање и скрушену молитву цариника. У данима причешћа, или када се дели нафора постала је пракса да се народ гура ко ће пре да дође на ред. Велики је грех стварати гужву и неред у храму. Боље је сачекати неколико минута, и тиме показати своју свест, стрпљење и скромност, и тиме заслужити награду пред Богом. Приликом изласка из храма, опет се целива икона, изађе се на врата храма, тихо и нечујно, поново се окрене према унутрашњости храма и смерно се прекрсти и поклони.

Одевање Потребно је овде рећи да и одевање мора бити пристојно када се иде у цркву. Мушкарци у храм улазе гологлави, а жене покривене главе, дакле, са марамом. Одело мора бити свечано и озбиљно. Неприкладно је у храм долазити у фармеркама, папучама, мајицама, шортцевима, кратким сукњама, голих руку и слично. Такође, жене треба да избегавају шминку, руж на уснама, нарочито када хоће да се причесте.

Исповест Света тајна покајања и исповести је једна од најважнијих, благодатних средстава у животу једног хришћанина. У свакодневном животу човек чини ситније или крупније грехе. Они су као блато које каља душу човекову и његов морални лик. Зато је Црква одредила средство којим се то блато и прљавштина греха спира са човека – то је Света тајна покајања и исповести. Исповест је потребна што чешће, а обавезно уочи сваког причешћа. Нажалост, ова света тајна није довољно заступљена у нашем народу, а можда је одсуство покајне дисциплине један од битнијих узрока нашег моралног и духовног посрнућа. Исповест се врши у храму или исповедаоници, пред свештеником. Верник исповеда све оно што га мучи у души, и што му оптерећује савест, све грехе, чак и оне који су почињени у мислима или жељама. Колико је важна исповест знају они који се исповедају, јер они после исповести осете велико олакшање , као да им је неки велики терет пао са душе и срца, а цело њихово биће прожима неизрециво блаженство.

Не треба се плашити исповести, јер свештеник, по својој заклетви не сме да открије ни један грех који му је исповеђен, по цену живота.

Причешће Најузвишенија и најсветија света тајна, јесте Света тајна причешћа или Евхаристија. У њој се човек потпуно, физички и духовно сједињује са Христом. Вино и хлеб, у причешћу су истинско тело и крв Христова. Зато се за примање светог причешћа, хришћанин мора припремити на најдостојнији начин. Седам дана се пости строги пост, без уља, дакле, на води. Деца и болесници могу и мање, са одобрењем и благословом надлежног свештеника.

У неким нашим крајевима, пред причешће на десетак дана не пије се вино, нити се једе грожђе, па чак ни купине, ни било које друго воће црвене боје, јер потсећа на крв Христову, којом се верници причешћују. Ујутро пре причешћа, не узима се ништа од јела, нити се пуши, све док се не причести, и не узме нафора.

Поред поста, припремање за причешће подразумева и уздржавање од рђавих и злих дела, измирење са свима са којима је неко у завади, чињење добрих дела и давања милостиње, једном речи истрајавање у свакој врлини, а уздражавање од гре-ха.

Како се причешћује? Када се приђе свештенику који причешћује, изговара се име, да свештеник чује, и тада се не крсти, јер постоји опасност да се закачи чаша (путир) из кога се причешћује, и да се тако проспе причешће, што је велики грех. Треба се прекрстити раније, и када се одмакне од чаше. Свештенику се тада не љуби рука, ни путир, него се полако прилази ономе ко дели нафору. Причешће се узима као храна. Када свештеник, ономе који се причешћује, кашичицу са причешћем стави у уста, усне се склопе као када се узима храна из кашичице. Ако се неко причести на Божић, Васкрс, или који други мрсни дан, тога дана се не пости. Пости се само онда, када се причешћује на посном дану.

Нафора Нафора је хлеб које се верницима дели на крају свете литургије. То је подсећање на прве хришћанске вечере љубави, – агапе, где се заједно вечерало, певале се црквене песме и делила милостиња. Нафора се узима на следећи начин: Полако у реду, прилази се свештенику који дели нафору. Када се дође на ред, прво се прекрсти, а затим на длан леве руке прекрсти се десни длан и приђе се свештенику, који на испружени длан ставља коцкицу нафоре. Онда се свештенику целива рука, нафора се узима у уста и поједе, и полако се излази из цркве.

Свештена лица Свештена лица су од Бога изабрана лица, и на посебан начин посвећена да врше света богослужења, свете тајне и обреде. У најчешћем контакту са народом су парохијски свештеници, који служе при црквама и обављају потребне верске обреде својим верницима. Такав свештеник је парох, а народ су његови парохијани. Јер одређено црквено подручје, које опслужује свештеник, зове се парохија. Свештеник се поздравља при сусрету: „Помози Бог оче, благословите!“ Свештенику се целива рука без обзира на године свештеника и онога који целива. Свештеник се у разговору ословљава са „оче“, рецимо „оче Марко“, или ако је прота, може „оче прото“. Владика се ословљава речима: „Ваше Преосвештенство“, или „Преосвећени Владико“, или ако је неформални разговор само „Преосвећени“. Патријарх се ословљава са: „Ваша Светости“, или „Свјатјејши Владико“ или само: „Свјатјејши“. Монахиње се ословљавају са „сестро“, а игуманија са „мати“. Од женског монаштва се не тражи благослов и не љуби се рука. Монашка лица се такође ословљавају са „оче“. Млађима се каже „оче“ и његово име, а старешини манастира се може рећи „оче игумане“ или „оче архимандрите“. Искушеници се ословљавају са „брате“.