Православну Цркву је основао сам Господ Исус Христос и она представља живи израз Његовог присуства у историји људског рода. Православље се посебно одликује богатим литургијским животом и својом верношћу апостолском предању. Православни хришћани верују да је управо њихова Црква сачувала пуноћу предања и континуитета древне Цркве, за разлику од осталих хришћанских вероисповести које су у мањој или већој мери одступиле од заједничког предања Цркве првих десет векова. Данас Православна Црква броји близу 300 милиона верника који живе у вери и предању седам Васељенских Сабора.

У грчком језику реч "ОРТОДОКСИЈА" означава право веровање и право слављење (Бога) и односи се на све оне хришћанске заједнице и појединце који су сачували веру утврђену светим саборима, насупрот онима који одступили од првобитне вере и пали у јереси. Званични назив Цркве у њеним литургијским и канонским текстовима јесте "Православна Католичанска (= саборна) Црква". Православна Црква је породица "аутокефалних" (независних) Цркава на челу са Васељенским Патријархом из Цариграда који поседује титуларни и почасни примат као први међу једнаким (primus inter pares). Православна Црква није централизована организација са једним првосвештеником на челу. Јединство Цркве се пре свега огледа у заједничкој вери и заједничком литургијском општењу и нико осим самог Христа није глава Цркве.

Број аутокефалних цркава мењао се кроз историју. Данас постоје следеће: Васељенска Патријаршија (у Цариграду), Александријска Патријаршија (у Египту), Антиохијска Патријаршија (са седиштем у Дамаску, Сирија), Јерусалимска Патријаршија (Израел), као и Руска, Српска, Румунска, Бугарска и Грузијска Патријаршија, те Цркве Кипра, Грчке, Пољске, Албаније и Америке. Такође постоје и "аутономне" Цркве које су у канонској зависности од својих матичних Цркава. То су Цркве: Чешке и Словачке, Синаја, Крита, Финске, Јапана, Кине и Украјине. Поред тога постоји и веома бројна православна дијаспора расејана по целом свету и административно подељена у више јуриздикција (које су у зависности од матичних аутокефалних цркава).

На челу првих девет аутокефалних цркава налазе се патријарси док остале цркве предводе архиепископи и митрополити. Ове титуле су почасног карактера и сви епископи су сасвим једнаки по сили која им је дарована од Духа Светога. Редослед по коме су аутокефалне цркве побројане не одсликава њихов стварни утицај и број верника. Цариградска, Александријска и Антиохијска Патријаршија представљају, на пример, само сенке своје некадашње славе. Ипак постоји општа сагласност по којој Цариградска Патријаршија има примат части што је потврђено и древним канонима, будући да је Цариград некада био престолница старог царства и његова Црква је до данас остала символ црквеног јединства и међуцрквене сарадње. Зато савремене свеправославне конференције сазива Васељенски Патријарх.

Православна Црква је породица "аутокефалних" (независних) Цркава на челу са Васељенским Патријархом из Цариграда који поседује титуларни и почасни примат као први међу једнаким (primus inter pares). Православна Црква није централизована организација са једним првосвештеником на челу. Јединство Цркве се пре свега огледа у заједничкој вери и заједничком литургијском општењу и нико осим самог Христа није глава Цркве. Број аутокефалних цркава мењао се кроз историју. Данас постоје следеће: Васељенска Патријаршија (у Цариграду), Александријска Патријаршија (у Египту), Антиохијска Патријаршија (са седиштем у Дамаску, Сирија), Јерусалимска Патријаршија (Израел), као и Руска, Српска, Румунска, Бугарска и Грузијска Патријаршија, те Цркве Кипра, Грчке, Пољске, Албаније и Америке.

Такође постоје и "аутономне" Цркве које су у канонској зависности од својих матичних Цркава. То су Цркве: Чешке и Словачке, Синаја, Крита, Финске, Јапана, Кине и Украјине. Поред тога постоји и веома бројна православна дијаспора расејана по целом свету и административно подељена у више јуриздикција (које су у зависности од матичних аутокефалних цркава). На челу првих девет аутокефалних цркава налазе се патријарси док остале цркве предводе архиепископи и митрополити. Ове титуле су почасног карактера и сви епископи су сасвим једнаки по сили која им је дарована од Духа Светога.

Редослед по коме су аутокефалне цркве побројане не одсликава њихов стварни утицај и број верника. Цариградска, Александријска и Антиохијска Патријаршија представљају, на пример, само сенке своје некадашње славе. Ипак постоји општа сагласност по којој Цариградска Патријаршија има примат части што је потврђено и древним канонима, будући да је Цариград некада био престолница старог царства и његова Црква је до данас остала символ црквеног јединства и међуцрквене сарадње. Зато савремене свеправославне конференције сазива Васељенски Патријарх. Неколико аутокефалних цркава су заправо националне цркве и међу њима је највећа и најбројнија Руска Црква.

Ипак, норма црквене организације није критеријум националности већ пре свега територијални принцип. У ширем богословском смислу "Православље није тек један од видова чисто људске организације на челу са патријарсима, епископима и свештеницима који служе Цркви нити је то само Црква која се званично назива "Православном". Православље је пре свега мистичко "Тело Христово" и његова глава јесте сам Христос (види. Еф. 1, 22-23 и Кол. 1, 18-24). Православље не чине само свештеници већ сви они који истински верују у Христа и који су Светим Крштењем постали чланови Цркве коју је Он сам основао, они који живе на земљи и они који су се упокојили у вери и побожности".

ВЕЛИКИ РАСКОЛ између источне и западне цркве 1054. био је врхунац постепеног процеса отуђења између истока и запада који је почео још у првим вековима хришћанске ере и наставио се кроз средњи век. Језичке и културне разлике, као и политички догађаји допринели су овом процесу. Од 4. до 11. века Константинопољ, средиште источног хришћанства био је такође и престолница Источног Римског и Византијског царства док је Рим након варварских освајања потпао под утицај западног Светог Римског Царства које је било у политичком ривалству са истоком. На западу је теологија великим делом остала под утицајем Св. Августина (354-430) и постепено је све више губила непосредни додир са богатом богословском традицијом хришћанског истока.

Истовремено Римску Цркву су готово потпуно преузели Франци. Теолошке разлике можда би и биле разрешене да нису постојала два различита концепта црквене власти. Схватање римског примата заснованог на апостолском пореклу Римске Цркве, која је тражила не само почасну већ и јуриздикцијску власт над другим црквама, никако се није могло ускладити са предањском источном еклисиологијом Источни хришћани су све цркве сматрали сестринским црквама и римског епископа су прихватали само као првог међу једнаким. За Исток највиши ауторитет у решавању догматских расправа ниакако није могао бити суд једне цркве већ Васељенски Сабор свих сестринских цркава.

Током времена Римска црква је усвојила разна неправилна учења која нису заснована на предању и коначно је прогласила учење о непогрешивости Папе када поучава ex cathedra. Oво је још више повећало јаз између хришћанског истока и запада. Протестантске заједнице које су се одвојиле од Рима су се у наредним вековима још више удаљиле од учења Светих отаца и Светих Васељенских Сабора. Због ових озбиљних догматских разлика Православна Црква није у литургијском општењу са римокатоличком и протестантским заједницама. Традиционалнији православни теолози уопште не признају црквени и спасењски карактер западних цркава док они који су либералније настројени прихватају да Свети Дух у неком смислу делује и у оквиру ових заједница, али и поред тога оне не поседују пуноћу благодати и духовних дарова као Православна Црква.

Многи озбиљни правослани богослови су мишљења да између Православља и неправославних заједница, посебно у области духовног искуства, схватања Бога и спасења, постоји онтолошка разлика која се не може тек тако приписасти културним и интелектуалним разликама између истока и запада, већ је непосредна последица постепеног напуштања свештеног Предања од стране неправославних хришћана. У време Великог Раскола између Рима и Константинопоља, источна Православна Црква простирала се широм Средњег Истока, Балкана и Русије са средиштем у Константинопољу који је такође био познат као "Нови Рим". Историјске прилике су великим делом утицале на промену структуре Православне Цркве али још и данас највећи део православних живи у истим географским просторима.

Мисионарска активност у Азији и емиграција на западу учинили су да се утицај Правослаља проширио широм света. Данас је Православна Црква присутна готово свуда у свету и непрестано сведочи апостолско и отачко предање свим народима света. Православна Црква је позната по свом развијеном МОНАШТВУ. Непрекинуто монашко предање православне Цркве вуче своје порекло из египатских пустињских манастира у 3. и 4. веку. Ускоро се монаштво проширило широм медитеранског басена и Европе: у Палестини, Кападокији, Галији, Ирској, Италији, Грчкој и словенским земљама. Монаштво је одувек било на бранику Православља и направило је трајан утицај на целокупну православну духовност.

Данас Православна Црква представља непроцењиву ризницу богатог литургијског предања које потиче из најранијих периода хришћанства. Осећај свештене лепоте и величанства у православној Божанској Литургији ствара жив и снажан осећај присуству неба на земљи. Православна црквена уметност и музика имају значајну функционалну улогу у православном животу и омогућавају чак и телесним чулима да осете духовну величину Божјих тајни. Православне иконе нису само прекрасна уметничка дела која имају извесну естетску и поучну функцију. Оне су пре свега средство помоћу којих опитно доживљавамо реалност Царства небеског на земљи. Свештене иконе крију неисцрпне дубине тајне Христовог оваплоћења за чију су одбрану хиљаде мученика жртвовале своје животе.