Православни верници, чија црква поштује стари јулијански календар, Божић, рођење Исуса Христа, прослављају 7. јануара. Претходи му божићни пост, који траје од 28. новембра до 6. јануара. Основни циљеви поста су: прослављање Бога и његових светих и очишћење душе и тела од телесних и душевних страсти. Пост подразумева молитве и чињење доброчинстава, уздржавање од лоших мисли, жеља и дела, као и уздржавање од мрсне хране.

Божићно славље почиње на Бадњи дан када домаћин доноси бадњак кући, али га не уноси до вечере. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Aко се стави на кошнице онда нико неће моћи пчелама да науди. Негде се први ивер потапа у воду коју оболели пију ради оздрављења, док се негде ставља под квасац са жељом да у кући све расте као квасац. Иверак који отпадне при првом ударцу се покупи и чува у кући и верује се да целој породици доноси мир и благостање.

Дрво као симбол плодности има хришћанске елементе. Познато је да су од Божића дани дужи и постојао је стари обичај да се пале велике ватре како би помогли Сунцу да што пре изађе и да нас огреје. Ова се традиција делимично задржала до данас јер многе Цркве широм Србије организују колективно паљење Бадњака.

Обичаји кажу да на дан уочи Божића, Бадњи дан, најстарији и најмлађи мушкарац домаћинства у рано јутро, пре зоре, одлазе у шуму по бадњак – храстово или церово дрво које ће током вечери унети у кућу. Бадњак се ка кући носи на десном рамену, а када се донесе усправи се поред улазних врата и ту стоји до увече када га домаћин уноси у кућу. Бадњак симболише Исуса Христа и сече се посебним обредом.

Приликом одсецања изговара се молитва за здравље и срећу породице. На месту где се бадњак посекао ваљало се оставити нешто: парче погаче или мало жита. Бадњак се сече из три ударца, а ако се тако не посече, онда се ломи увртањем. Бадњак сече се укосо и са источне стране. Води се рачуна да дрво приликом сечења падне директно на земљу, а да се не задржи на суседном дрвету.

Увече, када падне мрак домаћин са синовима, или млађим мушким ћељадима, уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: "Добро вече, срећно Бадње вече!" Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина са зоби и пшеницом, одговарајући: "Добро вече! Честити ви и ваша печеница!" Печеница се уноси у собу где се обавља вечера на Бадњи дан и божићни ручак, а печеница се прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило, и ту остаје до Божића када се служи на Божићну трпезу.

После бадњака у кућу се уноси слама и посипа се по целој кући, у којој се крију разни слаткиши и поклони за Божићни празник. Слама (симболизује сламу на којој је рођен Исус Христ и њеним уношењем у дом се уноси Божји благослов - благостање) саставни је део обележавања Бадње вечери. По старим обичајима уносила се у кућу заједно са бадњаком и распростирала се по поду испод стола, или соби, где је стајала све време Божића. У многим крајевима на њој се и вечерало за Бадње вече. Данас је у урбаним срединама слама симболично привезана црвеним концем за бадњак.

По традиционалном обичају храна на Бадње вече служи се на слами и једе се искључиво рукама. Метални прибор за јело није дозвољен. Код нашег народа постоји веровање да се мора послужити најмање 12 врста различите хране и једно главно јело. Обичај је симболично подсећање на 12 апостола који су са Исусом, сином Божјим, били на тајној вечери.

Од Бадњег дана до завршетка божићних празника у појединим крајевима Србије верује се, да би укућани имали здравља, среће и напретка, не сме да се чује свађа и сви послови требало би да се обављају у тишини. Свака домаћица, тог дана, купи понешто ново за кућу. Обично је то суд у коме се направи чесница, која је симбол здравља и среће укућана, родне године, напретка у пословима и општег благостања породице.

После уношенја, бадњака, печенице и сламе, домаћин се стојећи окрене према Икони, очита неку молитву или "Оче наш" и сви седају за породичну трпезу и честитају једни другима Бадње вече. Вечера је код православаца посна, састоји се углавном од пребранца, рибе, киселог купуса, туршије, а након вечере може се засладити посном питом, сувим воћем и орашастим плодовима.

На Бадњи дан се, по православном обичају, враћају сви дугови и све позајмљене ствари, а негде се то ради на Туциндан. Такође од никога се не узима и не даје зајам или било шта из куће, па макар то било и најбаналније ствари као што су брашно, шећер, јаја... Према предању на Божић треба започињати послове. Неки обичаји кажу да треба радити управо онај посао који је био нарочито тежак претходне године, како би ове године лепо текао.

Женски посао на Бадњи дан је спремање божићне трпезе. Осим тога жене су задужене за сакривање поклона и слаткиша испод сламе која је унета у кућу и која се ређа испод стола, или соби. Главни посао деце и уједно највећа забава за све укућане јесте пијукање и тражење сакривених поклона и слаткиша.

Деца имитирајући пилиће иду по слами иза маме „коке“ и старијих укућана тражећи сакривене слаткише и поклоне. Ово је симболична представа родитељске љубави, односно љубави Христа према људском роду. С обзиром да се тек сутрадан, на Божић, могу ти слаткиши јести, ово је начин да се деца уче стрпљењу и одлагању задовољства.

На божићној трпези налази се чесница, која такође има симболично значење и подсећа на ноћ када су мудраци дошли на поклоњење. Марија им је понудила хлеб и отуда обичај да се на божићној трпези обавезно нађе чесница. Дрен и део иверака који се ставља у чесницу симболизује здравље, а златник или новчић благостање. Печеница води порекло из времена многобоштва, а наша црква је обичај прихватила и благословила. Код Срба је то најчешће печено прасе, у неким крајевима то може бити и младо јагње и назива се веселица.

Чесница је погача која се прави од брашна воде и масти, без квасца. Најчешће је меси најстарија укућанка првог дана Божића, пре изласка сунца. Затим се окреће поливајући се вином и ломи се на онолико делова колико има укућана. У тесто за чесницу се убаци новчић, дрен, и део иверка са Бадњака, па онај кога западну приликом ломљења ће, према веровању, имати новца, здравља и среће током целе године.

На дан Божића жене пеку чесницу која може бити слана или слатка у зависности од породичног наслеђа и поднебља. Ујутру се иде у цркву на службу и причест и једе се први мрсни доручак. Божић је породични празник, па се на дан Божића не иде у госте. Изузетак је једино положајник. Положајник је прва особа која уђе у кућу, на дан Божића и обично је то дете или особа блиска породици. Он улази у кућу, ступа десном ногом преко прага, поздравља укућане и честита Божић речима „Христос се роди“, а укућани одговарају „Ваистину се роди“. Затим положајник пали гранчицу бадњака и почиње да изговара жеље за домаћине и кућу „Колико искрица толико срећица. Колико варница толико здравља и парица...“ Домаћин дели чесницу и сваком укућанину и положајнику намењује један део. Онај коме западне део са новчићем, сматра се, биће посебно срећан те године.

За положајника и џарање у ватру мисли се да представљају мудраце с истока и њихово тумачење по звездама јер као што су они своје тумачење изводили из јата небројених небеских звезда, тако и положајник, тумачујући по варницама из ватре, изјављује своје жеље домаћину и његовом дому.

Постоји и тумачење према којем је положајник инкарнација митског претка који се појављује у свим најважнијим тренуцима у животу његових потомака - о Божићу, слави, о рођењу, свадби или кад се у породици догоди смртни случај. Прва дужност положајника (у неким крајевима га зову и радован) јесте да пожели срећу, здравље и напредак домаћиновом дому. Зато он, чим уђе у кућу, а при томе добро пази да праг прекорачи десном ногом, прилази ватри и крајем бадњака џара ватру да избију варнице.

Домаћин и положајник, после мирбожања, што значи да прислањају образ уз образ - а ређе се љубе - размењују поздрав: "Христос се роди" - "Ваистину се роди!" Онда положајник дарује огњиште, то јест на крај огњишта с источне стране стави новац, мало поседи, попије кувану ракију, или сок ако је дете, и после поздрава одлази. На одласку се положајник дарује чарапама или пешкиром, јабуком или колачем који је испечен заједно са чесницом. Положајник је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.

На ово још да кажемо нешто о Туциндану. Два дана пред Божић, односно на Туциндан, Срби традиционално припремају божићну печеницу. Од тог дана, такође, почиње уређење и спремање куће за празник рођења Христа. Домаћица припрема брашно за мешење, посуду са зрневљем жита, у селима мења сламу у гнездима за живину, прибавља суве шљиве, смокве, орахе, новчиће и бомбоне које ће просути на Бадње вече, по слами разастртој у кући а деца их покупити пијучући.

Туциндан се, према народном веровању, не сме ништа давати из куће, а такође се ни деца никако не смеју тући да им, према вреовању, не би изашли чиреви. На Туциндан се и дугови враћају, да домаћин "не би био дужан до идућег Божића". У неким крајевима, на Туциндан се не вечера за столом него на патосу, на простртим чареницама. Прво се постављају со и бели лук, а онда хлеб, пасуљ, купус и остала посна храна. За вечером домаћин мора бити окренут истоку. После вечере, пред починак, домаћица замеси бадњачку погачу и божићне хлебове (колаче) које ће пећи сутрадан.

Сматра се да је Туциндан добио име по томе што се тад коље печеница која се претходно туче (умртви) ударањем ушица секире преко грудвице соли у платненој врећици стављеној на чело живинчета, будуће печенице - "Божићњара". Код Срба божићна печеница је најчешће прасе или назиме (младо свињче), а у неким крајевима је то јагње или млада овца и назива се "веселица". Печеница треба да је бела, без белега и телесног недостатка. Пече се сутрадан и на Бадње вече уноси се у кућу. Наслања се на источни зид где стоји до Божића (7. јануара) када се сервира.

У неким крајевима Србије верује се да кокош, гуска, патка или ћурка, ни у ком случају не смеју се наћи на празничној трпези због веровања да је перната живина симбол "назадовања и растурања куће јер кљуца и баца земљу иза себе". А тамо где се ипак коље за супу, одмах се одбаце глава и ноге. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно мразеви и зиме.

Божић се празнује као успомена на дан рођења Исуса Христа, сина Божијег, спаситеља света и празнује три дана. Припреме за Божић почињу четрдесет дана пре 7. јануара, када почиње Божићни пост, који представља прочишћење духа и тела пред најрадоснији догађај у православљу. Првог дана Божићног јутра, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима и пуца се из пушака и прангија. Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. По повратку из цркве, укућани се међусобно љубе честитајући једни другима празник. Још пре изласка сунца на Божић одлазило се на извор или бунар по такозвану неначету воду. Од те воде, којој су се приписивала лековита својства, користило се за умивање укућана, а потом су наливана у сва јела за божићни ручак. У народу се веровало да неначета вода има и исцелитељску моћ. Неначетом водом треба окупати децу, као заштиту од нечистих сила.

На Божић се људи поздрављају речима: "Христос се роди!" и отпоздрављају са: "Ваистину се роди!". Уколико се шаље честитка на њој треба да пише: "Мир Божји, Христос се роди". Овом прилогом свим православним верницима, од најмлађих до најстаријих, честитамо најрадоснији празник Божић речима: Мир Божји, Христос се роди!