Сматра се да ова три празника симболизују чврсте породичне везе, мир, слогу и међусобно поштовање и помагање. У недељама које претходе Божићу, очекују нас три радосна породична празника – Детињци, Материце и Очеви. Суштина ових празника јесте окупљање породице и обнављање њеног заједништва, а лепе успомене на ове симпатичне кућне ритуале, деца ће носити читавог живота.

Детињци су празник који се слави трећу недељу пре Божића. Још неколико дана пре овог празника, родитељи опомињу своју децу да ће их везати, уколико она не припреме „откуп“. Вреднија деца се затим потруде да у данима који следе припреме ситне поклоне (јабуке, бомбоне, чоколаде), помоћу којих ће одраслима „платити откуп“ на празнични дан. Рано ујутру на Детињце, одрасли, како су и обећали, узму да вежу децу, обично каишем, гајтаном или канапом.

Дешава се и да се деца пробуде везана, али и да предухитре своје родитеље и сакрију се пре него што ови уђу у дечју собу. Деци се везују ноге или руке, најчешће за столицу на којој она седе. Симболично се везују чак и деца која су још у колевци, али и одрасла „деца“ која још немају своју породицу. Након што се деца „откупе“ поклонима, родитељи их одвежу, а поклоне по правилу врате деци назад да се почасте. Децу могу везивати и други чланови породице, комшије, пријатељи.

Материце се славе недељу дана након Детињаца. У народу се сматра да су Материце од сва три празника ипак најсвечаније. Уочи овога празника деца припреме неки конопац или узицу, и сакрију је испод јастука. Сутрадан устану рано, како би покушали мајку да вежу док још спава, или је „вребају“ кад устане, како би јој привезали ноге. Мајка се обично прави да не зна зашто је везана, и тобоже се отима и моли децу да је ослободе.

Деца јој онда честитају празник, након чега им она подели поклоне, како би се „дрешила“ (ослободила). Знајући да ће је деца у току дана опет везивати, припремљене поклоне не даје деци ођедном. Осим мајке, деца везују и своје баке, као и остале мајке из суседства. Жене које имају удате ћерке без деце, одлазе код њих у посету „да се откупе“, носећи колаче и дарове – ћерки материјал за хаљину, а зету кошуљу.

Очеви су последњи породични празник у циклусу који претходи Божићу. На овај дан, обред је био исти као и на Материце, само са очевима у главној улози. Међутим, за разлику од мајки, очеви се нису тако лако дали везати, и обично би везивање трајало краће – према традиционалном схватању, глави куће некако није приличило да дуго буде у тако немоћној позицији. Очеви би обично данима унапред сакривали све конопце како их деца не би исекла, а деца би покушавала да их некако набаве, како би припремљено дечакала празник. На дан Очева, најсигурније је било ухватити оца на спавању, а везани отац би по буђењу „грдио“ децу, и тобоже љут поделио би им поклоне како би га што пре ослободили.

Сматра се да ова три празника симболизују чврсте породичне везе, мир, слогу и међусобно поштовање и помагање. Осим тога, они су веома значајни за саму децу, која, као главни протагонисти, равноправно са одраслима учествују у обреду, а на тренутке чак и симболично преузимају контролу у кући, што је веома корисно за њихов развој и самопоуздање.

ПОСЕБНЕ НЕДЕЉЕ ПОВОДОМ ПРАЗНИКА РОЂЕЊА ХРИСТОВОГ

У црквеним Службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља праотаца, Недеља Отаца и Недеља богоотаца. У Недељу праотаца (у српском народу познатој као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке, који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог.

Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, Српски народ и Српска црква у три недеље пред овај Празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и Крсна слава типична српска светковина.

У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: "Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан.

У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано "везују" своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се "дреше". Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично "Свети Никола ујутру доноси деци поклоне".

У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца "везују" мајке (матере), а оне им се "дреше". У недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца "везују" оце, а они им се "дреше". Ово узајамно "дрешење" је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима.

Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног "везивања" и "дрешења" деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског - Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога.

У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он - Божић - Љубав, која је "свеза савршенства", и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно "везујемо" и "дрешимо". То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.

И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој "да није мајке, ни света не би било".

Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци - дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати.