Да бисмо боље разумели спаситељско дело Господа Исуса Христа, Свето Писмо се користи параболама-причама, преузетим из пастирског и земљоделачког живота тога доба.

У такве приче спадају прича о залуталој овци коју је пронашао и спасао добри пастир, прича о неплодној смокви над којом се трудио брижљиви виноградар, прича о винограду, у који је господарев син дошао да сакупи плодове, и друге (в. Мт 18,12-14, Лк 13,6-9, Мт 21,33-44). С једне стране, ове сликовите библијске приче показују нам како је људски род залутао и постао духовно неплодан, док са друге разоткривају главни разлог који је подстакао Сина Божјег да дође у свет - Његову љубав и састрадање према заблуделим људима.

Читајући Јеванђеље, уверавамо се да је крсни подвиг Богочовека средишњи догађај у Његовом овоземаљском животу. Он је својим крсним страдањима опрао наше грехе, отплатио наш дуг пред Богом или, на језику Писма, „искупио“ нас. У Голготи је скривена несхватљива тајна бесконачне правде и љубави Божје. Са детињом простотом приповедају галилејски рибари о томе како је оваплоћени Јединородни Син Божји добровољно преузео на себе кривицу свих људи и пострадао због ње срамном и мучном смрћу на Крсту, а затим трећега дана васкрсао као победник пакла и смрти. Апостоли се не труде да објасне зашто је за очишћење грехова човечанства била потребна управо таква, страшна Жртва, и да ли је постојала могућност да људи буду спасени на другачији, мање болан начин. Несумњиво је да су васцели живот Господа Исуса Христа, свака Његова реч и сваки Његов поступак били управљени ка једном циљу - ка човековом спасењу. Ка спасењу је најпре водило то што је Он дошао на земљу и постао човек, тиме је Господ у оронули човечји организам улио струју божанственог живота.

Ка спасењу људи водила је Његова молитва за цео свет, Његов лични пример љубави и састрадања са људима, пример Његовог некористољубља, чистоте, апсолутног послушања Богу Оцу и других врлина. Ка спасењу људи било је усмерено и Његово божанствено учење о томе како би требало веровати и живети, чему би требало стремити. Његова пророштва и безбројна чуда откривала су истинитост Његових речи и Његовог небеског изасланства. Међутим, сви ти догађаји у Спаситељевом животу не умањују значај Голготе. Читајући Јеванђеље, видимо да се Његова крсна смрт није догодила као резултат неповољних околности, видимо да је Он није прихватио као поучан пример ученицима, као што неки покушавају да то упрошћено објасне, него да се догодила као најважнији тренутак Његове спасоносне мисије. Господ је дошао у свет да би нас спасао Својим страдањима!

Хришћанско учење о крсној смрти Богочовека често представља „камен спотицања“ за људе који имају већ формиране религиозно-философске појмове. Као и многим Јеврејима, тако се и људима грчке културе из апостолских времена чинила противуречном тврдња да је свемогући и вечни Бог сишао на земљу у лику смртног човека, да је добровољно претрпео ударце, пљување и срамну смрт, како би тај подвиг донео духовну корист човечанству. „То је немогуће“, приговарали су једни. „То није било потребно“, тврдили су други..

Присутност такве противуречности у хришћанској проповеди увек је представљала „пробни камен“ за веру слушалаца и њихову послушност Богу. Апостол Павле је, на пример, у Првој посланици Коринћанима, са својим ученицима поделио искуство свог труда на проповедању Јеванђеља: Реч о Крсту лудост је онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо... Изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују (1. Кор. 1,18, 21). Другим речима, апостол објашњава да оно што се у Хришћанству некима чинило као саблазан и безумље, фактички представља дело највеће божанске мудрости и свемоћи. Истина Спаситељеве искупитељске смрти и васкрсења представља основу за многе друге хришћанске истине, на пример, о освећењу верујућих, о Св. Тајнама, о смислу страдања, о врлинама, о подвигу, о циљу живота, о будућем суду, васкрсењу мртвих, итд.

(Узгред речено, тајна искупљења човечанства тесно је повезана са читавим низом важних религиозних и психолошких фактора. Из тог разлога, да бисмо разумели тајну искупљења, неопходно је да схватимо у чему се заправо састоји човеково греховно позлеђивање и слабљење његове воље да се супротстави злу, али и како је демонска воља, захваљујући греху, добила могућност да утиче на човекову вољу, па чак и да је пороби; осим тога, требало би да схватимо тајанствену силу љубави и њену способност да позитивно утиче на човека и да га оплемени. И ако се љубав највише испољава у пожртвованом служењу ближњем, онда је предаја живота за ближњег уједно и највиша пројава љубави. Када, пак, разумемо силу човечје љубави, морамо се узвисити до поимања силе божанске љубави и начина на који она продире у душу верујућег и преображава његов унутрашњи свет. Најзад, на Крсту је дошло до битке између Бога и гордог Денице (сатане) из које је Бог, скривајући се под видом слабог тела, изашао као победник. Појединости ове духовне борбе и божанске победе за нас остају тајна. Према ап. Петру, чак ни анђели не разумеју у потпуности тајну искупљења (в. 1Петр. 1,12). Та тајна је - запечаћена књига, коју је могло да отвори само Јагње Божје, (в. Откр. 5,1-7).

Начин на који су људи прихватали Спаситељева страдања показује какво је усмерење њихове воље, добро или зло. То је још праведни Симеон предсказао Ђеви Марији, када је у храм донела божанског Младенца: Гле, Овај лежи да многе подигне и обори у Израиљу, и да буде знак против којега ће се говорити... да се открију помисли многих срца (Лк. 2,24). Поред тога, Христова искупитељска смрт, будући необјашњив догађај са становишта земаљске логике, па чак и лудост за оне који гину, поседује силу препорођења, коју осећа и којој стреми верујуће срце. Обновљени и загрејани том духовном силом, пред Голготом су се са трепетом приклањали како најниже слуге, тако и најмоћнији цареви, како потпуне незналице, тако и највећи научници.

ЈАГЊЕ БОЖЈЕ КОЈЕ УЗИМА НА СЕ ГРЕХЕ СВЕТА

Месијина крсна смрт, центар Његовог спасоносног подвига, била је предмет многих старозаветних пророштава и свештених предсказања, као што је, на пример, жртвовање Исака, приношење жртава у храму и други библијски догађаји. Међу старозаветним предсказањима о страдањима Богочовека, најснажније је пророштво Исаијино и ми га овде наводимо:

Господе, почиње пророк, указујући на невероватност онога о чему пише, ко верова проповедању нашем и мишица (сила) Господња коме се откри? Видесмо Га (Месију), и не беше ништа на очима, чега ради бисмо Га пожелели. Презрен беше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свак заклања лице... А Он болести наше носи и немоћи наше узе на Се, и ми мишљасмо да је рањен, да Га Бог бије и мучи. Али Он беше рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња,прекор бејаше на Њему нашега мира ради, и раном Његовом ми се исцелисмо... Мучен би и злостављан, али не отвори уста Својих,као јагње на заклање вођен би и као овца нема пред оним који је стриже не отвори уста Својих.. А род Његов (односно, Његово божанско порекло) ко ће исказати? Јер се истрже из земље живих и за преступе народа мога би рањен. Одредише му гроб са злочинцима, али би погребен код богатога (код Јосифа из Ариматеје), јер не учини неправде, нити се нађе превара у устима Његовим... Када душа Његова принесе жртву умилостивљења, Он ће видети потомство дуговечно (људе које је Он искупио), и што је Господу угодно напредоваће Његовом руком... (Исаија, 53. глава).

У овом пророштву је потпуно јасно изражена искупитељска суштина Месијине крсне смрти као добровољне жртве за очишћење људских грехова. Значајно је да се управо на ово пророштво позвао свети Јован Крститељ, у време када је Господ Исус Христос тек започео Своје јавно служење, говорећи: Гле, Јагње Божје, Које узима на се грехе света. Још од прве године позивања апостола, и Сам Господ Исус Христос је почео да им говори о страдањима која Му предстоје. Тако је, на пример, рекао ученицима да Му ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина, првосвештеника и књижевника, и убијен бити и трећи дан да ће устати. Када је апостол Петар, руководећи се племенитим осећањима према Учитељу, покушао да Га одговори од таквог подвига, Господ му је озбиљно и строго приговорио: Иди од Мене, сатано! Саблазан си Ми, јер не мислиш што је Божје, него што је људско (Мт 16,21-23).

Нешто касније, када је апостолима објашњавао циљ свог доласка у свет, Господ је рекао: Син Човечји није дошао да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе (Мт 20,28). Непосредно пре својих крсних страдања, Господ Исус Христос је поново говорио апостолима о томе како Му предстоји велики подвиг, објашњавајући да је управо ради тог искупитељског подвига Он и дошао у наш свет, да би затим, у опроштајној беседи са ученицима, у време Тајне вечере, Спаситељ говорио и о духовним плодовима страдања која Му предстоје. Из те беседе се види да је Он требало да пострада ради осуђивања ђавола, привлачења људи на пут спасења, опраштања грехова верујућима, послања Духа Утешитеља на верујуће и припремања небеских обитељи за верујуће. На тој опроштајној вечери, када је установио Свету Тајну Причешћа, Господ је силу ове тајне сјединио са предстојећим страдањима и, показујући на чашу са вином, рекао: Пијте из ње сви, јер ово је крв Моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт 26,27-28).

Из следећих Спаситељевих речи сасвим је јасно да су Његова крсна страдања била неопходна и зато да би верујућима била послата благодат Духа Светога: Ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама (Јн 16,7). Господ говори апостолима да је Он добровољно прихватио искупитељски подвиг из своје велике љубави према људима. Подсећајући их на причу о овци, залуталој у горама, Спаситељ им каже: Ја сам Пастир добри; Пастир добри живот свој полаже за овце... Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи Моји ако творите што вам Ја заповедам (Јн 10,11 и 15,13-14). Иако су предстојећа крсна страдања силно ражалостила апостоле, речено им је да се утеше духовним рођењем, које им ускоро предстоји: Жена када рађа трпи муку, јер дође час њезин; а када роди дете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човек на свет (Јн 16,21).

У наставку, Господ им каже да ће, као последица Његове крсне смрти, верујућима бити припремљене небеске обитељи: Опет ћу доћи и узети вас к себи, да где сам Ја, будете и ви, на месту вечне славе (в. Јн 14,3). После силаска Светога Духа, апостоли су се и личним искуством уверили каква им је велика духовна блага донела Спаситељева искупитељска смрт и Његово васкрсење, и они су то искуство поделили са својим ученицима. Као што се види из Дела апостолских и осталих новозаветних књига, у средишту апостолске проповеди била је управо вест о спасењу људи крсном смрћу и васкрсењем Сина Божјег. На тој вести апостоли су, као на темељу, заснивали све своје поуке, а у доласку Сина Божјег у свет и у Његовој искупитељској смрти за људе, апостоли су превасходно видели пројаву Његове бесконачне љубави према људима.

ЗНАЧАЈ КРСТА ХРИСТОВОГ У НАШЕМ ЖИВОТУ

Апостоли су, дакле, проповедали о томе да су сва добра, како садашњег, тако и будућег живота, непосредна последица крсног подвига оваплоћеног Сина Божјег. Поред тога, ова добра се не распростиру само на човека, него и на читаву природу, па чак и на васељену, која ће бити обновљена у дану свеопштег васкрсења (в. Рим. 8,18 и 2Пет. 3,13).

За човека, највеће добро Спаситељеве искупитељске смрти и Његовог васкрсења представља чињеница да му је дарована способност да живи духовно - могућност да превазиђе своје рђаве склоности, да се усавршава, да се приближава Богу. И сва остала духовна добра тесно су повезана управо са том способношћу да буде нови човек. Пре Христовог доласка, истински духовни живот био је недоступан за човека, тако да је он био заробљеник својих телесних, често рђавих жеља. Благодат Христова, међутим, усељује у човека нове мисли, нове погледе на живот. Она му указује на сву испразност и таштину овоземаљског, разјашњава му циљ његовог земаљског живота и помаже му да се са сваким својим кораком приближи том циљу. Осећање потиштености и огорчености, којима је обично притиснут телесни човек, она (благодат) му замењује осећањем лакоће и мира, жудњу за ниским задовољствима замењује сладошћу заједнице са Богом, а његово болесно самољубље - жељом да чини добро.

Разуме се да свако узрастање и усавршавање захтевају лични напор, истрајност, а понекад и борбу. Све тешкоће, како спољашње, тако и унутрашње, називају се „крстом“. Хришћанин је позван да следи Христа, носећи свој животни крст. О неопходности личног подвига Господ је рекао следеће: Ко не узме крст свој (тј. ко се буде клонио подвига) и не пође за Мном, није Мене достојан (Мт 10,38). Говорећи о хришћанском подвигу, апостоли су и себе и друге тешили речима: ако с Њим страдамо, с Њим ћемо се и прославити, јер страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим. 8,17). Подсећајући на Христову бесконачну љубав, апостоли су поучавали хришћане: Љубав (Христову) познали смо по томе што Он за нас живот Свој положи,и ми смо зато дужни полагати живот за браћу (1Јн 3,16).

Као закључак, желео бих да кажем да је, до Христових страдања, крст био оруђе срама и страшне казне; после Његовог страдања, Крст је постао символ победе добра над злом и живота над смрћу, подсећање на бесконачну љубав Божју, предмет радости... Оваплоћени Син Божји је, проливши своју крв, учинио да крст буде проводник Његове благодати, извор освећења верујућих. У то нас уверава хиљадугодишње искуство Цркве. Тако се, на пример, крсним знамењем освештава вода крштења, на Св. Литургији се хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову, тим знамењем се врше све Свете Тајне, крстом се протерује зла сила. Крсно знамење чува човека од несреће и привлачи ка њему Божју помоћ. Из тог разлога хришћани толико поштују св. Крст, осењују се крсним знамењем, носе га на телу и крстом украшавају своје домове и храмове.