Крсна Слава

Славски обред се у разним крајевима различито обавља. Понекад чак и у истом селу има неких разлика у обреду међу свечарима. Те разлике су често тема разговора међу свечарима са добро-намерним циљем да се установи ко „правилно" слави славу, а ко „греши". Одговор је врло једноставан. Нико не греши, већ су уочене разлике последица богатства и шароликости традиционалне културе, као и маштовитости самих свечара.

Када домаћин почиње да слави крсну славу? Слава се преносила и настављала са колена на колено, са оца на сина. Слава се код Срба, по народној традицији, наслеђује, али се не дели. Док је отац жив, син или синови не преузимају славу, већ је славе са оцем. Ако отац није у снази, син преузима све обавезе, али је отац домаћин славе. Кад отац умре, синови преузимају славу. Ако има више браће, могу се договорити да славу преузме један или сви. Прве године по смрти оца, слава се држи у породичном кругу без гостију и великог весеља. Црквено тумачење каже „син кад заснује сопствено домаћинство и оде од родитеља, почиње сам да слави

Припреме за славу. Неколико дана пред славу, у дому у коме се слави, почињу припреме како би се слава што свечаније и достојније дочекала. Кућа се распрема, чисти и сређује. Укућанима, деци нарочито, купује се понешто ново од одела, да то „понове" на дан славе. У кући влада свечана атмосфера и радост у ишчекивању славе.

Свећење водице. По древној пракси цркве, у време пред славу свештеник свети водицу у домовима који славе. За освећење водице домаћица припреми: једну посуду (чинију) са водом, струк босиљка, мању свећицу, кадионицу са жаром или брикетом, тамјан и списак укућана. Све се то постави на сто у соби где је славска икона, која је на источном зиду собе. Пожељно је да на обреду освећења водице буду сви укућани са домаћином. Зато свештеник, бар дан раније, „заказује" водицу, то јест, најављује домаћину у које време тачно долази како би сви били на окупу и молитви. Кад се водица освети, сви укућани мало попију освећену водицу, а од остатка се меси славски колач.

Позивање на славу. У неким нашим крајевима, гости се на посебан начин позивају на славу. Домаћин, или неко од младих, оде у кућу онога кога жели да позове, или кога годинама позива, и уз пригодан разговор, позове пријатеља на славу. Негде се уочи славе, у куће које се позивају, шаље лепиња или мањи хлеб који се пече за славу, и на тај начин гости се позивају на славу. Негде се, опет, каже да се на славу не зове. Исправно је и једно и друго, али добро је неколико дана пред славу подсетити своје пријатеље и у знак пажње и поштовања позвати их на славу. То се данас може учинити и телефоном, мада је прикладније и учтивије то учинити лично и непосредно.

Шта се припрема за славску трпезу? Православни обичај налаже да је за славу обавезно имати: икону, свећу, колач, жито и вино. То је Богу и светитељу сасвим довољно. Може се слава дочекати и у породичном кругу, поготово ако је фамилија велика, и без много гостију. Све остало се убраја у гозбу и зависи од могућности домаћина. Оно што треба знати јесте да ако крсно име пада у време поста или у посне дане (среду или петак), мора се припремати искључиво посна храна. Ту нема никаквог одступања. Дозвољено је, међутим, да ако неко има могућности па жели да слави два дана, следећег мрсног дана припреми мрсну храну. Ако је пак у питању слава која пада у време вишедневног поста, на пример Свети Никола, онда је храна увек посна, ма колико се дана славила.

Напомена: Веома је важно да православни хришћани редовно посте своје славе које падају у посне периоде, као што је нпр. Св. Никола и др. Спремање ових слава на мрсној храни и уз недолично и разуздано весеље сматра се грехом и тиме уместо да светитељу укажемо част и поштовање навлачимо на себе Божји гнев.

За славе које падају у мрсне дане припрема се мрсна храна. Ни у једном случају не треба претеривати са количином хране и пића. Слава је, изнад свега, духовни доживљај, прилика да угодимо светитељу и да са пријатељима проведемо време у пријатном разговору.

Слава је и време када се породица окупља и домаћин праштањем мири ако је са неким био у завади. Пре него што почне славски ручак, сви чланови породице носе у цркву колач, жито, свећу и црно вино. Пожељно је да сви остану прво на Светој литургији и тек после приступе обреду резања колача.

Крсна слава као део породичног идентитета и молитвеног славља као да губи своју духовну вертикалу и добија обрисе престижне журке на коју се долази у фирмираним тоалетама и поклањају скупоцени цветни аранжмани, француска вина, па чак и виски. Старији памте да се некада на славе ишло по подне и без поклона, а углавном се није дуго остајало, како би било времена да се обиђу сви свечари.

Славски обичаји – шта се не сме изоставити? Постоје неке ствари за које традиција и вера кажу да се морају испоштовати: неопходно је осветити водицу у своме дому, припремити славски колач (од пшеничног брашна), свећу, жито (кољиво), црвено вино, тамјан и кандило.

Водоосвећење – На неколико дана пре саме славе, свечар се треба јавити своме заштитнику и позвати га у свој дом како би освештао водицу. За ову прилику, свечар треба да припреми, на столу, пред славском иконом: свећу, чинију са водом, босиљак, мало тамјана, кадионицу и листу свих имена чланова породице како би их свештеник све споменуо. Све ово треба да буде постављено тако да свештеник, за време молитве буде окренут према икони. Свакако, не треба заборавити да славска икона треба увек да буде на источном зиду и на почасном месту у соби. Пред иконом треба да гори кандило.

Тамњан, односно кађење, симболише нашу молитву која треба да потиче из чистога срца. Уочи саме славе, домаћица освећеном водом треба да замеси славски колач и да у тој води скува пшеницу за кољиво. На сам дан славе, свештеник благосиља кољиво и славски колач који унакрст пресеца и вином прелије.

Славски колач представља жртву благодарности Богу за спасење наше кроз Исуса Христа. Симболично унакрсно пресецање колача симболише Христово страдање за нас, а преливање колача вином значи да смо Исусовом крвљу сви очишћени од грехова својих.

Славско жито се спрема као жртва захвалности Богу за све земаљске плодове које нам је пружио, као и за успомену на све оне који су у вери живели и за своју веру живот дали.

Симболика кољива (жито), или како се још зове кутије које се спрема од живих зрна пшенице, изражава веру живих у васкрсење мртвих, као што је и зрно, када се баци у земљу, прво подвргнуто трулежи да би после проклијало у лепшем и већем облику и дало нови плод. Кољиво потиче од грчке речи колобион и означава врсту колача који се приноси на жртву.

Овај обичај је стар и потиче још из времена цара Јулијана, званог Апостат (Отпадник) који беше примио хришћанство у младости, а кад је постао цар, одрекао се Христа и постао поново идолопоклоник и велики противник хришћанства.

Знајући да хришћани посте Велики Пост, а нарочито прву недељу овога, да би се причестили, хтео је да наруши прописе хришћанске Цркве. Наредио је управнику Цариграда да се сва храна која се продавала по пијацама и трговима, попрска крвљу животиња које су приношене идолима на жртву, у намери да се хришћани преваре и без свог знања једу од идолских жртава. Међутим Теодор Тирон се јави ехаидском епископу Евдокију и нареди му да објави хришћанима да не купују на тржници ништа за јело, већ да кувају кољиво (пшеницу) са медом и то да једу. Они тако и учинише и целу прву недељу Великог Поста јели су само кољиво. У спомен тога, Православна црква је увела кување кољива у првој недељи поста и то петком и суботом, а касније је уведено у употребу и при прослави крсног имена – Славе.

Треба нарочито нагласити да се кољиво не спрема за покој душе светитеља, као што то неки мисле. Славско жито спрема се и за славу Св. Архангела Михаила, Св. Илије… Сви светитељи су живи пред Богом. Шећер који се ставља у жито симболише блажен живот праведних хришћана после смрти.

Уколико се сечење славског колача обавља у цркви, домаћин треба да понесе славски колач, кољиво и црно вино, а у цркви да купи свећу. Свештеник благосиља донето, молећи Бога да прими принесену жртву у спомен светитеља који се слави.

Уколико се колач сече у кући, поступак је следећи: сто са славском свећом треба наместити пред славском иконом. На столу стоји свећа, са њене леве стране поставља се колач, а са десне кољиво, у средини чаша са црним вином, а уз колач још нож, тамњан, кадионица и листа са именима чланова породице. Обред освећења у кући једнак је ономе у цркви.

Славска свећа треба да је од чистог пчелињег воска, и такође означава жртву – најчистију и најневинију; јер, као што пчеле праве мед сакупљајући сладак, мирисни сок са чистих и мирисних цветова, тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из чиста срца и мирисне, неукаљане душе. Такође, славском свећом се означава свечаност празника и домаћих, као и то да су свечари, као и њихова породица и пријатељи, синови светлости која просветљује свакога човека, а не синови мрака.

Погрешно је мишљење да док је отац породице жив, син не треба да слави славу. Као што смо већ напоменули, свака породица, чак и она најмања треба да слави Крсно име. Међутим, уколико родитељи и деца живе у истом месту и имају могућност да се посећују, за очекивати је да славу проводе скупа, што повлачи са собом немогућност прослављања у одвојеним домовима. Међутим, када је ситуације другачија, када нема могућности за посећивање, тада се слава преузима, и то не само најстарији син, него сви они који су ван породичног дома и који немају могућност да бар на тај дан присуствују том породичном скупу.

У таквим ситуацијама, када тек почињемо са прослављањем крсног имена, где набавити све оно што је неопходно сваком православном дому?

Свакако, у свакој цркви се може набавити све што је потребно, али исто тако, постоје продавнице специјализоване баш за продају потрепштина једног хришћанског дома. У оквиру таквих продавница можете наћи Свето писмо, кандила, свеће, свећњаке, иконе, тамњан, као и много штива везаног за хришћанство, веровања и обичаје који вам могу помоћи у сагледавању и уопште стварању комплетне слике о хришћанству.