Успеније Пресвете Богородице

Пресвета Дева Марија, Мајка Божија, посредница нашег спасења, поживела је још доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту, Син њен Исус Христос на чување је предаде светом Јовану Богослову. У његовом дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући дан када ће отићи Сину свом.

Често је походила сва она места, која су подсећала на велике догађаје и велика дела Сина њеног. Својим молитвама, саветима, кротошћу и трпељивошћу помагала је она светим апостолима у ширењу Божије речи. Најдуже времена у молитви проводила је она на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи. И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврил и обавести је да ће кроз три дана бити упокојена, нашта се она веома обрадова. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена.

Ношени крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут одају почаст и дивљење овој Мајци над мајкама, Пречистој Деви Марији. Опростивши се од њих, она предаде свој свет дух Богу. Апостоли се много ражалостише. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, светог Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио ароматичан мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа и оне му се повратише.

Тропар (глас 1):

В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице, преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.