Будући да је по општој оцени култ мртвих у североисточном делу Србије и данас веома развијен и да је сачувао знатну архаичну свежину, нарочито код Влаха, наша тема бавиће се искључивом традицијом култа мртвих код Влаха и источне Србије. Готово сви погребни обичаји Влаха источне Србије почивају на традиционалним народним веровањима која вуку корене из древних времена и сви су усмерени ка томе да преминулом олакшају прелазак на онај свет, као и вечни боравак у рају.

Култ мртвих, као и култ предака развијен је код становништва Источне Србије. Веровања у загробни живот и “одлазак покојника на онај свет” заузимају посебно место, нарочито код влашког дела становништва. Смрт је за Влахе само прелазак са овог света у неки други, према веровању правичнији и лепши. Власи доживљавају тај прелазак као “освајање нових територија” и оно би требало да буде што достојанственије: уз велику пратњу, обучен у посебно одело, одело за умирање (цуаље ђи муарће), уз пратњу музике, свештеника и нарикача и са упаљеном свећом у рукама.

Тако Власи и данас у XXI веку одржавају такозване помане (даће) за покојнике, изливају воду за мртве, праве привег – велику ватру налик ломачи око које играју дуга ритуална кола, приређују посебна кола за мртве, одлазе ноћу на гробља и такође пале ватре, а све до поткрај XX века одржавали су и посмртне ритуале „откопавања покојника" и „црне свадбе". Све те магијско-религијске радње праћене су богатим гозбама, јер се сматра да се обиљем јела, пића и музике, покојник на оном свету, који је мрачан, хладан и безводан, уводи у рај и благостање.

Међутим бриге да се душа покојника испрати задовољна и одржава задовољном на оном свету, како би се на тај начин обезбедио натприродни савезник који ће нам приступати у помоћ када год је то потребно и који ће са неба водити рачуна о нама и нама блискима, с друге стране присутан је и страх од освете душе покојника која, евентуално, не би била задовољна начином на који је испраћена и пажњом која јој се потом посвећује.

„Штавише, у народу овог дела Србије и дан-данас је веома жив обичај да се „начне" тело покојника пре сахране, односно, да му се на неком делу пробуши или зареже кожа (најчешће се буши уво или се подрезују тетиве испод колена или, пак, оштећује кожа на самом телу) да се покојник не би вампирио, односно враћао са оног света и малтретирао своје ближње", каже Синани. „То је још један показатељ да постоји страх од покојника и тежња да се од њега заштите. Дакле, поред емотивне и топле бриге за душу покојника и његов загробни живот постоје једнако битни (ако не и битнији) разлози крајње утилитарне природе".

Главну улогу у свим обредним ритуалима влашког култа мртвих обављају жене из најуже родбине умрлог. „Оне су свештенице и чуварке традиционалне народне религије. Чим наврше седам-осам година, у тајне обреда уводе их старије жене, најчешће бабе. Уче их ритуалним радњама, молитвама, као и да клечећи на коленима и лактовима изговарају посебне обредне молитве зване матурије, које омогућавају да се отворе границе између два света да би покојници могли да дођу на овај свет и лично узму дарове које им живи спремају.

Помана се обавља у травнатом дворишту и потпуној тишини. Једино се чује глас обреднице. Она припрема лежај, сто са свакојаким јелима, сипа воду у лавор за прање ногу, шири чаршаве, пали свеће и кади тамјаном. Речима сваку ствар намењује покојнику, што је нарочито важно, јер уколико се ствар не именује, покојник неће моћи да је на оном свету користи. „Ево, ти волиш јабуке." „Купила сам ти нове папуче." „Нов кауч ће ти бити добар."... Ритуалним именовањем, додиривањем и љубљењем сваке ствари, симболички „пробија" границе између два света и омогућава покојнику, призваној матуријом, да дарове лично преузме.

За седмогодишњи помен, прави се и привег. За овај обред се се окупљају многобројни рођаци и комшије из околних заселака. У дворишту је постављена трпеза, богата као за сватове. На столу је, у зависност од потребе, неколико великих обредних хлебова „капићиљи", у које су пободене велике упаљене свеће. Ови или „главе" означавају делове помане, колико ова даћа треба да има када се приређује као последња у седмогодишњем циклусу. Испод „главе", која има изразито соларну симболику, налазе се два хлеба јер цела ова композиција илуструје троделну слику света која се налази у основи влашког веровања. Има ту још и много других култних хлебова, колача, који се овде зову „закони" и који хиљадама година нису мењали облик, намену и значење.

Поскурњак је, на пример, састављен од седам делова. Затим „закон" намењен најстаријем божанству – Сунцу, округлог облика, оивичен прстеном од теста који подсећа на светачки ореол, затим „колач" са знаком „свастике", једним од најстаријих симбола људске историје. Осим обредним хлебовима, сто је накрцан печеним прасићима и јагњићима, чорбама и варивима, ратлуком и куваним кукурузом, кромпиром и поморанџама, сутлијашом и фарбаним јајима, чоколадама и феферонима, винима и пивом, љутим ракијама и соковима. После кађења тамјаном и молитви, сви присутни се прекрсте и у глас кажу „богдапрост", чиме се трпеза „ослобађа" за њих и они могу да јој приступе.

Код Влаха се покојни сродници, даљи рођаци и покојни пријатељи свакодневно помињу. Скоро да се не попије кафа, а да се она не намени за душу покојника, такође се за душу покојника током верских празника намењује ручак, али исто тако може се покојнику наменити и цвет, део баште (помана рајулуј), светлост сунца, пој птица, песма кукавице како би знао да је стигло пролеће, затим вода са извора, ватра, песма, односно све оно што је покојник током живота волео како би на оном свету направио свој рај.

Рајска свећа Једну од најважнијих улога, ако не и најзначајнију, у култу мртвих код Влаха има светлост. Зато се пази да када је неко на самрти не буде сам и да му у том последњем тренутку дода у руке упаљену свећу, да му на “оном свету” не би било тешко без светла и како би му светлост свеће осветлила пут на “оном свету”. Уколико се деси да неко страда у саобраћајној несрећи или умре без свеће, онда се за покојног прави “рајска свећа”.

Упокојени који је издахнуо без икаквог светлила, на ‘оном свету’, мрачном хладном и безводном издвојен је од осталих, он је сам, лута изгубљен по мраку, по густој магли, по непрозирној тами, смрзава се и злопати по леденом мразу, непрестано мучен великом глађу и без капи воде којом би гасио несносну жеђ! Овакав ужасан положај траје све док покојник не добије накнадно светло, најчешће у облику посебне свеће, која због своје нарочите израде и опреме има снагу да пређе границе између два света и да га “изведе на светло”, односно да му прекине муке паклене и “преведе га у рај”, где ће он потом вечно да борави.

Таква свећа има различите називе, али су најчешћи “луманарја маре” (велика свећа) и “луманарја рајулуј” (рајска свећа)…” Рајска свећа израђује се ручно и израђују је жене које својим талентом и умећем чине да се пчелињи восак у њиховим рукама претвори у танане нити које оне уткају у свећу, те свеће тада постају уникатна уметничка дела. Мали број жена зна како да изради рајску свећу, свега неколико које живе на простору општине Мајданпек

У селима, али и у урбанијим срединама задржао се обичај код старијег слоја становништва да има припремљено одело за сахрану, али и ковчег и унапред припремљену гробницу. Покојника облаче и купају његови суседи или неко из ближе родбине. Покојнику се у џеп ставља новац, огледало, нож, марамица и чешаљ. У прошлости се покојници, без обзира на то да ли су мушкарци или жене, нису сахрањивали гологлави. Данас се то у урбанијим срединама углавном изобичајило, тако да се покојници сахрањују и гологлави. Затим се покојник положи у ковчег и постави се на сто усред собе и ту се тело покојника налази све до сахране. Покојника током целе ноћи “чувају” његови најближи, као и даљи рођаци и пријатељи. Раније је постојао обичај уколико је покојник дуго био “везан за кревет” да се испод тог кревета укуца ексер како се не би повампирио.

Поворка и жалост За покојником се жали годину дана и том приликом се мушкарци не брију до четрдесет дана, а црнина се носи до годину дана. Некада се црнина носила и до три године, што је данас редак случај, пошто се сматра “колико се жали за покојником на овом свету, толико ће и он жалити на оном свету”. Приликом изношења покојника из куће мора се пазити да прво на врата “изађу ноге покојнику”, никако прво глава како не би још неког повео из куће, затим породица вуче покров изговарајући следеће речи: “Ја вучем тебе да не би ти повукао мене”.

Током прве године након сахране покојника породица подиже споменик, али се тек на годишњицу од смрти покојника “пушта споменик”. Том приликом се споменик прекрије белим платном на чијим се крајевима налазе плетенице од црвене вунице. Обичај налаже да жена из села или жена покојног окади споменик тамјаном и “дели га” поливањем црвеног вина по средини споменика, изговарајући следеће речи “Одавде до овде је мој део, а одавде до овде је твој део, нека нам буде хлад на оном свету”. Најважније помане за покојника припремају се после недељу дана, 40 дана, пола године, годину дана, да би се након истека прве године од смрти покојнику помана припремала сваке године све до седме године. До 40 дана припрема се јутрење, односно “ђимињацăљи”. Тада се сваког јутра на колач или лепињу стави шећер или парче сира, зависно од тога да ли су посни или мрсни дани, окаде се и намене покојнику за душу.

Помане се дају уторком, четвртком и суботом и пропраћене су низом ритуала: пуштање воде, намењивање одеће, пуштање помане. Помане се разликују од села до села, понекад чак и од куће до куће. Разлика је у хлебовима односно “законима” који се постављају на трпезу, а разлика је у симболима који се на њима налазе, као и у броју “закона” који се припремају за поману. Некада су се “закони” припремали код куће, док се данас припремају у пекарама које тачно знају који се симболи у ком селу користе. Поред већ поменутих “закона”, најбитнији хлеб на помани је “кап” или “глава”, који се поставља на чело стола, иза којег се налази тањир у којем се налазе храна, кашика и виљушка и на челу стола не седи нико. Уз трпезу се налази огољен лесков штап, којим се након “пуштања помане” обиђе три пута око стола како би покојник на “оном свету” бранио поману од покојника којима нико не намењује и који су на оном свету “гладни”.

Помана се “пушта” на тај начин што домаћица три пута окади сто на којем је постављена сва храна припремљена за поману, па је прво намени за душу покојника и помене сва јела која су постављена како би покојник на оном свету све примио, затим узима парче хлеба и умаче га у свако јело, а потом га стави у уста и дуне преко стола, како би помана путем ветра стигла покојнику на “онај свет”. На поманама се не треба свађати како се храна не би “опоганила”. Верује се, уколико дође до свађе на помани да је покојник “на оном свету” неће ни примити.

Пуштање воде Пошто је “онај свет” мрачан, хладан и безводан, покојнику треба обезбедити све услове како би имао сопствени рај на “оном свету”. Један од најбитнијих обреда и неизоставни део сваке помане је “пуштање воде”. Обред се некада, мада је то и данас случај у појединим селима, одржавао на реци или потоку где има чисте воде, а у савремено време чест је случај да се вода пушта код куће на чесмама или импровизованим “потоцима” у дворишту куће. За обред “пуштања воде” обале потока или реке оките се свећама и цвећем, а преко потока се постави огољен лесков штап који је на крајевима окићен цвећем и преко кога је пребачено бело платно на чијој је средини ушивен новчић. Воду за покојника излива дете које још није имало сексуалне односе, које бокалом, некада врчем, захвата воду из потока и намењује је за душу покојнику изливајући је преко белог платна. Потребно је излити 44 бокала воде, за то време уз дете је жена која води обред и која детету показује како да излије воду и шта да каже. Када се излије прописан број бокала, у издубљену тикву ставе се две свеће унакрст, запале и тиква се пусти низ реку или поток. Верује се да колико тиква плута низводно низ поток, толико ће покојник имати воде на оном свету.

Иако обично поману за покојника приређује родбина, чест је случај да становници Ђердапа себи за живота приређују поману. То углавном чине људи који немају деце или неке ближе рођаке који би им припремали поману након њихове смрти. Човек који припреми поману себи за живота припрема обред као да је у питању помана за покојника. Одреде се жене које ће водити обред и обредне радње као и на свакој помани. Пушта се вода за душу, намењује се одећа, постави се трпеза која се намени и окади заједно са већ поменутим “законима” на њој, дакле све се припрема као да је умро, премда је домаћин жив. Верује се да ће га тако припремљена помана дочекати на оном свету кад буде умро.

За душу другом и себи Битан сегмент у култу мртвих код Влаха и становника ђердапског краја имају задушнице, којих је укупно дванаест током године. За задушнице се излази на гробље са код куће претходно припремљеном храном и на гробљу се храна кади и намењује за покојника, али и за остале преминуле рођаке. Интересантно је напоменути да се за Велики четвртак у појединим селима пале ватре за покојне код куће или на гробљима. За ову ватру користе се врбове гранчице “шубијаље”, пали се у раним јутарњим часовима, пре изласка сунца и прво намени за душу покојника. Уколико се ватра пали код куће, пробуде се деца која заједно са осталим укућанима намене ватру за душе покојних рођака, а затим деца прескачу ватру.

Није редак случај да се у неким крајевима на реци или потоку праве мостови “пунће. Мост се обложи белим платном, рукохвати се украсе црвеним концем, а крајеви моста цвећем и свећама. Тако украшен мост окади се и намени покојнику за душу како би могао да пређе на онај свет. По завршетку ритуала, украси – платно, црвени конац, цвеће и свеће остају на мосту, а мештани га касније користе ради лакшег преласка реке или потока.

У култу мртвих постоје и одређене забране за жене. Жене које имају мртву децу не смеју јести јагњетину, сир и млеко до Ђурђевдана, јагоде до “Мошу ђи фраź”– задушница јагода које су у први уторак Петровданског поста. Дан, два раније наберу се јагоде и намењују се мртвима. Жене које имају мртву децу не једу јагоде до тог дана (ни шумске ни домаће). Јабуке се не једу до Петровдана, а у појединим местима и грожђе до Велике Госпојине.

Архаични обичаји Архаични обичаји у култу мртвих код Влаха једна су од полазних основа за реконструкцију старих религиозних схватања. Код Влаха постоји уверење да је “онај свет” мрачан, хладан, свет без ичега, без воде, без ватре, без светла, без хране. Стога се покојнику намењује вода – да би могао своју жеђ да утопи, ватра – да би могао да се угреје и да се свет осветли како би могао да се види и са осталим покојним рођацима, храна – без које, као и без воде, нема живота и све остале ствари које је покојник употребљавао током свог живота. Након смрти покојника, све до седме године, спремају се помане (даће), али се исто тако одлази и код жена које разговарају с мртвима како би породица знала да је покојник све добио и да ли му још нешто на “оном свету” недостаје.

Суштина живота и смрти Претекатура је жена која песмом прати покојника на онај свет или га песмом дозива да дође на даћу која је припремљена за њега. Углавном хорски певају три жене, а понекад и пет. Песме које Власи певају када неко умре деле се на погребне и подушне, при чему погребне дају упутства за онај свет, а подушне смерницу како се привремено вратити на овај. Док певају ове песме Влахиње нити плачу нити наричу, али су емоције које буде њихови гласови нестварне. Речи ових песама описују суштину живота и смрти. И све се сврставају у “кîнћиśе д’ дор”.

Четрдесетодневна помана. Увек пада уторак, четвртак или субота. Обичаји помане налажу, све ствари намењене покојнику морају да буду потпуно нове и неупотребљаване. Тако породица, за поману купи нов лежај, постељину, сто, столицу, лавор, комплетну одећу и обућу, кожну ташну, па чак и новчаник у који су стављени еври, прибор за јело и пиће, разно посуђе. Ту су и чешаљ, шнале и батеријска лампа, јер је „онај свет" таман и мрачан, и све се ово поманом намењује покојнику за душу како би и он све ово имао на онај свет.

Откоповање покојника Све до поткрај XIX, па чак и у XX веку, у делу Хомоља и Подунавља у подручју Ђердапа, насељених влашким живљем које негује и чува традиционалну народну религију, у култу мртвих су се одвијала два специфична обичаја, непозната у другим деловима света. Један је био везан за култ Сунца, „откопавање покојника", а други „црна свадба" са елементима дубоке људске драме. „Откопавање" се посебно уобичавало кад умре млада особа, девојка или младић. Четрдесетог дана после погреба, родбина покојника би дошла на гробље, откопала би гроб и извадила ковчег. Обављали су то у доба када се Сунце рађа. Усправили би ковчег или сандук, скидали поклопац и белом марамом пребрисали лице покојника. Потом би му лице окренули према Сунцу да га обасјају сунчеви зраци. Пошто би Сунце „примило" покојника, поново би га покопали и тог дана би породица приредила све погребне обреде као да је први пут сахрањен. Колико се зна, последњи ритуал оваквог посвећења Сунцу, с циљем да се покојнику обезбеди вечни живот на оном свету, обављен је деведесетих година прошлог века. Он се одвија у најужем породичном кругу и зато се о њему у јавности веома мало зна.

Црна свадба Обред „црне свадбе" најчешће се обавља ако умре млад човек, односно момак стасао за женидбу. Ако има вереницу, родбина покојног младића пита је да ли би пристала да остане у симболичкој веридбеној вези са својим момком још годину дана ... Ако пристане, онда ритуал сахране добија и елементе свадбених обичаја, међу којима је најдирљивији тренутак када мајка треба да игра свадбарско коло око синовљевог ковчега, пре него што га гробари спусте у раку! Ако покојни младић није имао вереницу или његова вереница не да пристанак за ову врсту обавезе – уцвељени родитељи траже по селу другу девојку која пристаје да буде „црна вереница". После годину дана верности овај „црни брак" се „разводи" једним сложеним обредом чија је централна тачка ломљење свадбеног барјака на гробу покојника. „Црна млада" добија право да излази са својим вршњацима и да се уда, јер покојник на оном свету сада има своју „суђеницу" са којом ће, у симболички оствареној брачној заједници, проводити свој вечни загробни живот.

Коло за мртве Коло за мртве прави се за годишњицу упокојења, кад прође васкршњи пост, обично на васкршњи понедељак. Коло се, по правилу, изводи у центру села. Породица покојника најми музику, а коло најчешће траје два сата. У средини кола је трпеза са запаљеном свећом и припремљеним јелима. Коловођа је обично ближи рођак покојника. Он носи бели барјак на копљу, на којем је слика покојника, огледало и цвеће, као и приликом играња око привега. Играчица до коловође носи слику покојника, као његову замену, јер се сматра да се на тај начин и он придружује игри. У колу се пије, играчи у рукама држе запаљене свеће, забрањено је да се оно кида и изводи се поподне. Oво значи уводи у тамошњи друштвени живот.

Седмогодишња помана То је последња помана у циклусу који је посвећено покојнику. Сматра се да се покојник после седме године, придружује осталим умрлим рођацима, а ритам личних помана прелази у циклус годишњих задушница на којима се приређују скромнији помени за све умрле претке до којих допире сећање.