Ђурђевдан је празник са јако пуно обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником заузео место старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника. Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.

Ђурђевдан је једна од најчешћих слава код православних Срба и свехришћански празник који се прославља 6. маја (23. априла по старојулијанском календару), у спомен на једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру. Још средином 19. века записано је да Свети Георгије има веома специфичан и снажан култ код Срба као "ослободилац заробљених, заштитник сиромашних, лекар болесних, борац против царева, победник и великомученик".

Овај празник, који се "наслонио" на претхришћанску митологију и старог српско божанство плодности Јарило, везан је за здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве. Ђурђевдан се у народу сматра за границу између зиме и лета. За њега се вежу бројни народни обичаји, који се поприлично разликују зависно од краја у коме се празник обележава. Оно што је јединствено је "Ђурђевдански уранак" - плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци...

У многим крајевима обичај је и да увече уочи Ђурђевдана или на сам дан али пре зоре, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама, и капије. То се чини да би година и дом били берићетни, "да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору".

Такође, оплету се венчићи од "ђурђевског цвећа": ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана. Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама - "да би се сачували од града".

Традиционално кићење капија, ограда, врата, прозора, кућа, стаја и торова биљем за Ђурђевдан није у српском народу, како би се то површно дало закључити - тек пуки верски обичај обележавања једног од најпопуларнијих православних празника. Осим верског обреда, као терапије за душу, ђурђевданско кићење најразноврснијим, али тачно одређеним дрвенастим, зељастим или цветним биљкама, има јасну улогу и у очувању здравог тела, па и (из)лечењу. Када се биљке којима је домаћин окитио своје домаћинство сасуше, одлажу се и чувају током целе године ради напретка у кући, као заштитници поседа али, превасходно, за справљање окрепљујућих еликсира или чајева за лечење неких болести.

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Васкрса, па се то затим стави под ружу у башти да преноћи. Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко). Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем.

Народ на Ђурђевдан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на "Ђурђевдански уранак", на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће, обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Песма, игра и весеље трају често и до подне.

Раније су хајдуци напуштали своја склоништа у којима су се скривали током зиме да би одлазили у шуму на заказано место како би отпочели хајдуковање. Стога у народу и постоји изрека “Ђурђевданак- хајдучки састанак.”

На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем "да буду здрави као здравац", копривом "да коприва опече болести са њим", и селеном "да им душа мирише као селен". На Ђурђевдан не ваља спавати, "да не би болела глава", а ако је неко спавао "онда на Марковдан да спава на том истом месту".

Младићи у поноћ одлазе до кућа девојака које им се свиђају, скидају капије и односе их негде далеко и тако задају муке родитељима који затим морају да их траже по селу. Скидањем капије верује се да ће се девојка удати те године.

Чудесну моћ има и струк кукурека убран на Биљни петак - петак уочи Ђурђевдана, али на место одакле је ишчупан обавезно треба ставити парче хлеба. Венац од тог кукурека некада се стављао овцама око врата, али се данас практикује пресовање у пословним књигама, уџбеницима, под тастатуром, односно испод сваког предмета који помаже у стицању материјалног богатства. Током вечери, треба поново отићи на место где је убрана ова чудесна биљка, запалити ватру и чекати поноћ. Тада се, тврде они који су томе присуствовали, на небу појави кратка бљештећа светлост која свакога ко је види убрзо учини богатим.

Ђурђевдан је најчешћа слава код Рома, а на тај дан јагњетина је обавезни дио празничне трпезе. Осим Ђурђевдана, овом светитељу православни хришћани чине помен и 16. новембра - на Ђурђиц, дан преноса моштију у цркву у Лидији, Георгијевом родном месту. На иконама за тај празник светац није на коњу већ стоји на земљи.

Ђурђевдану се, ипак, највише радују Роми, што је и разумљиво ако знамо да је највећи непријатељ на њиховим вековним путовањима била зима, па су у Светом Ђорђу видели највећег пријатеља. За њих, он не убија аждају него хладноћу. У махалама се на овај дан свира надахнуто и из све снаге, а опште весеље траје до краја тродневног празника. Полазећи из своје прапостојбине Индије, Роми су са собом понели велики број тамошњих обичаја. За Ђурђевдан се, међутим, може рећи да је њихов јединствен празник, јер га славе Роми у целом свету, без обзира на поделу на православну, католичку и муслиманску конфесију овог народа.

Уочи празника, Роми посеку младу врбу, оките је венцима и цвећем и пободу у земљу. Трудне жене ставе неки део своје одеће испод дрвета и ту га оставе да преноћи: ако следећег јутра нађу лист тог дрвета да лежи на одећи, онда су сигурне да ће имати лак порођај. Идућег јутра, сви се окупљају око дрвета. Главна фигура светковине је зелени Ђорђе, младић покривен од главе до пете зеленим лишћем и цвећем. Он баца неколико руковети траве стоци (ако је има) да не би било оскудице у храни током наредне године. Затим узима три ексера, који су три дана и три ноћи били у води, и забија их у врбу, па их онда остави у потоку, или другу воду. У многим крајевима, Роми уочи Ђурђевдана ложе у својим насељима на улицама велике ватре око којих играју и певају. На сам празник, изјутра одлазе на излет негде у околину, где пеку јагње и веселе се.

До тога дана Роми не једу јагњетину, пошто је сујеверје од давнина да једући јагњетину пре Ђурђевдана – човек једе месо своје мртве деце. Јагње се коље пре изласка сунца. Прво се глава породице захваљује Богу што их је сачувао у току зиме а затим окреће јагње у правцу сунца и нуди му воду да га напоји. Ово чини да би му јагње орпостило што ће бити заклано. Када све ово уради, домаћин маже крвљу закланог јагњета чело сваког укућанина, затим “мете” = чисти кућу јагњећом кожом а само јагње украшава врбовим гранчицама. Роми верују да јетра јагњета закланог на Ђурђевдан има магичну моћ.

Ђурђевдан је данас хришћанска светковина, али и даље је свеца у неким крајевима снажно везан магијски ритуал. Постоји обичај да се тог дана жртвује јагње које се намењује Светом Ђорђу. Крвљу која се том приликом прикупљала некада су се исцртавали крстићи на челу, образима, бради и грудима укућана, па су се потом спирали “неначетом” водом са извора. Веровало се да овај ритуал има невероватну заштитну моћ и да целе године штити од враџбина и урока.

Ђурђевдан је некима "идеалан" за извођење ритуала којима се скидају чини, тера црна магије и отклањају уроци набачени током претходних пет месеци. У ту сврху, казује Магијски календар за срећне дане", најчешће се изводи “ритуално умивање”: око посуде у којој се фарбало прво ускршње јаје (црвено, наравно), обмотају се стручци кукурјека, омана и љошћана, а потом се у њу наспе вода и остави да преноћи на кућном прагу или поред неке биљке, тако да се зором у њу слије и роса.

Том водом се на Ђурђевдан умивају сви укућани да би са себе скинули чини, уз мисао да добро побеђује зло. Такође, уочи славе, испред куће треба оставити два-три стручка омана, па их, кад се наросе, униети у собу и окачити да се суше. Осушена биљка касније се користи приликом извођења разних љубавних ритуала, а верује се и да чудесну моћ има и босиљак који је у ноћи пред Ђурђевдан покупио росу.

Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре да би "заштитили себе и село". Обичаји везани за Ђурђевдан се врше пре изласка сунца, и то често на реци, што свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију, код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство.

Жене и девојке донесу увече кући "омаје" тј. воде са кола воденичнога, "да се од њих свако зло и прљавштина отресе и отпадне", као омаја од кола, и ставе у њу различитог биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и поред осталог цвећа. Зарад плодности своје стоке, да би одузеле млеко туђој стоци, ноћу неке жене врачају (ретко мушкарци), које су голе и јашу на вратилу (обилазе око туђих торова). Све то показује, да је обичај веома стар.

Верује се да ако је на Ђурђевдан ведро - "да ће бити плодна година", а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша - "да ће лето бити сушно". Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.

Од Ђурђевдана почиње и летња сезона, те је одлична прилика да слободне девојке нађу партнера. И у томе је помагала магија, којом су се бавиле девојке пред удају. Реч је о магијском лову на мушкарце који је зависио од места до места. У неким местима девојке су брале помамник, да би се момци за њима јурили. Осим тога, постоји и обичај да девојка на Ђурђевдан протрчи кроз свињац с намером да уплаши свиње. Веровало се да ће тада мушкарци попут свиња трчати за њом.

Празник је и прилика за разна прорицања и гатања. Под девојачки јастук стављани су, тако, предмети појединих младића, па којег би она сањала, тај би јој био “записан” за мужа. Раширен је и обичај да девојка уочи самог празника огули велику, лепу, црвену јабуку, не прекидајући ни на једном месту нит коре – то учини непосредно пред спавање, у тишини, не разговарајући ни са ким, а кору јабуке, замотану у везену мараму, стави под јастук. Те ноћи сањаће онога са којим ће бити “заувек”. У неким крајевима, девојке гуле црвену јабуку све док се кора не прекине. Затим, у претпразничној ноћи, такву траку од коре баце преко рамена. Верује се да ће кора пасти тако да покаже прво слово имена, или неку другу особеност момка за кога ће се девојка удати. У  неким местима, девојка погледа момка кроз прстен и каже: “Кад будеш узвратио овај поглед, тада се раздвојио од мене”.

Дани око Ђурђевдана су, по народном веровању, погодни и за справљање љубавних амајлија и “бацање чини”. Још и данас се може наићи на веровање да сва чарања, бајања и црномагијске чини нестају управо на Ђурђевдан. Другим речима, на овај дан престају магијска чаробњаштва претходних месеци, а стварају се нова. Зато се тог дана треба чувати, да нам неко у кућу не унесе сплетене разнобојне конце, црну вуну, или кавку сличну чаролију зла.

Овај празник нарочито поштују сточари. Овог дана се стока истерује у планине на летње паше. Тада се клало прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали по челу и образима. Сакраментална жртва јагњета, с којим се "причешћују“ сва деца, је уједно и најважнији од обичаја за тај дан. Око Тимока сваки домаћин на Ђурђевдан дотера пред цркву по једно мушко јагње, и ту му на сваки рог прилепи по воштану свећицу, па свештеник после литургије изађе међу јагањце, запале се јагањцима свеће на роговима, очита им се молитва и благослове их за трпезу.

У сваком случају, ђурђевданска обичајна пракса потврђује да је пролеће, у свим веровањима и религијама, било митско и магично. Његов култ плодности био је повезан са радостима живота и вегетације, и преобликован у мистерије. Тако и Свети Ђорђе, као народно пролећно божанство, песмама отапа лед, доноси здравље, игру и весеље, пуни ливаде цвећем, њиве класјем, бачве вином, поља јагањцима. Можда нешто од тог даха до вас донесе баш предстојећи празник...

А ШТА КАЖУ ИСТОРИЈА И ЦРКВА?

Свети Георгије (275-303) историјска је личност и живео је у време цара Диоклецијана (284-305), великог прогонитеља присталица, тада државно непризнате, хришћанске вере. "Овај славни и победоносни светитељ, рођен је у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. . . ", записано је у "Прологу" владике Николаја Велимировића у коме се такође каже да је и отац светитеља пострадао као хришћанин и да је он уз мајку одрастао у Палестини.

Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на иконии представља многобожачку силу која је "прождирала“ бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац "незнабоштву“.

Под победом коју је Свети Ђорђе однео над аждајом, вероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година после његове смрти, и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Константина. Жена на икони је можда и сама света Александра, жена која се традиционално поистовећује са Приском, супругом цара Диоклецијана, и верује се да представља симболично младу хришћанску цркву.

Свети Георгије још док је био дете, када је његов отац погинуо, мали Георгије се са мајком преселио у Палестину на мајчино велико и богато породично имање, где је добио високо образовање. У римској војсци се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник). Георгије је већ у двадесетој години доспео до чина трибуна у служби цара који је у њега полагао велике наде.

Млади трибун, како каже историјско предање хришћанске цркве, одважно је ступио пред цара и саопштио му да је хришћанин, чиме је започело његово страдање за веру. Цар Диоклецијан, један од тадашњих римских тетрарха (четворовлашће), осудио је Георгија на окове, тамницу и страшна мучења која нису променила његова убеђења. Видевши да муке не моге да сломе ни тело ни Георгијеву веру, Диоклецијан је одлучио да га помилује под условом да принесе жртву римским божанствима.

Георгије је на кипу, којем је требало да принесе жртву, начинио крсни знак, након чега се статуа многобожачког идола распрснула. Видевши ово, Диоклецијанова жена Александра је узвикнула: "И ја верујем у Георгијевог Бога!", на шта Диоклецијан нареди да им буде одрубљена глава, што је и учињено. Погубљен је 303. године, али, како каже предање Цркве, "то није крај његовим јављањима и чудима".

Под Георгијевим утицајем "многи су примили веру Христову, а међу њима и царева жена Александра, главни жрец Атанасије, земљорадник Гликерије, потом Валерије, Донат и Тирин". Ђурђевдан је обележен црвеним словом у календару СПЦ као заповедни празник и слави се увек 6. маја.