Привег је један од најархаичнијих и најкомплекснијих обичаја из култа мртвих који се може данас наћи на тлу Европе.

Он је у свој пуноћи и свежини сачуван у обредној пракси Влаха Унгурјана североисточне Србије. За Влахе је привег („привјегју“) „ватра за оне који су умрли без свеће“, док је код Румуна привегхиу „ноћно бдење уз одар покојника“. Реч је старином латинског порекла, директно од облика первигилиум („побожно бдење“) а од основе вигил, вигилис која је имала значење „стражарити будан“.

У обредној пракси Влаха привег се практикује у породичној и сеоској варијанти. Породични се приређује на годишњицу смрти појединца, а сеоски на Месне и Беле покладе, када се пали једна велика ватра за све покојнике села. Овај други, карактеристичан иначе за села збијеног типа, напуштен је готово свуда почетком шездесетих година овога века. Задржао се једино у Раковој Бари код Кучева, а 1990, након три деценије паузе, обновљен је у Дебелом Лугу код Мајданпека.

У церемонијалном смислу, породични привег код Унгурјана није свуда исти. Суштинска разлика је у присуству или одсуству елемента весеља, односно игранке отвореног типа која траје до дубоко у ноћ и којој могу да присуствују сви који то желе. Тамо где се привег завршава светковином, као у сливу Поречке реке на пример, управо се по броју присутних људи, бучности музике и разузданости игре цени успешност саме манифестације. Дају се приличне своте новца не због тога што мртви „воле музику и игру“, како се понекад тумачи, већ се улаже у обнову друштвеног статуса породице која је у периоду жаљења била изолована од одређених облика друштвеног живота села. Интегритет и стабилност су иманентне потребе оваквих људских агломерација, и ка њиховом одржању усмерене су многобројне индивидуалне и колективне обичајне активности њихових чланова. Одсутво весеља није узроковано обредним прописима, већ материјалним стањем породице која приређује обичај.

Реинтеграција тих породица у друштвени живот села, преко тзв. „кола за мртве“, обавља се тада на неком другом месту: на нечијој свадби, игранци, на вашарском весељу и слично. Издаци су у том случају мали јер се своде на плаћање свирача за једно коло и набавку дарова којима се ките играчи у њему.

Треба нагласити да се породични привег не приређује сваком покојнику, већ само оном који је умро без свеће. Умирање „у мраку“ сматра се највећом трагедијом која може човека да задеси, и породица умрлог има у таквом случају велику обавезу да учини све како би му помогла „да изађе на светло“. Свет мртвих је код Влаха данас, у културном смислу, синкретистички вишеслојан, али се може лако уочити да је у његовој основи веома добро очуван концепт тамног вилајета. На то нас, на пример, упућује обичај чувања умирућег како се не би десило да издахне без свеће у руци, јер му је она потребна не само као осветљење на путу до царства мртвих, већ и да би могли остали покојници да га виде кад тамо стигне. Он исто тако може да види само оне који имају свећу у руци.

Царани у Неготинској крајини и Власи у Поречкој реци за умрле „у мраку“ израђују нарочиту свећу („луманарја рајулуј“) и то по могућству још за дан сахране, или најкасније за четрдесетницу. У Звижду, Хомољу и Горњем Пеку, где је ова свећа мање позната, за извођење покојника „на светлост“ жртвују белог петла. Уз жртвени колач „прескуру“ на којој се налазе 44 упаљене свеће, петао се намени и преко прозора преда неком лицу изван фамилије (Звижд), или одмах ту под прозором закоље (Горњи Пек). У основној својој намени, дакле, привег има луминални карактер, али истовремено он греје покојника, јер поред тога што је мрачан, свет мртвих је по схватању Влаха и веома хладан.

Сем паљења и намењивања ватре, и општег весеља уз музику, овај обичај је, иначе, у осталим елементима потпуно истоветан са даћом („поманом“) која се даје покојницима умрлим са свећом у руци. То значи да садржи, као основне елементе, излазак на гробље ради буђења и призивања покојника, намењивање одеће и ствари за личну употребу, затим „пуштање“ воде и на крају саму „поману“, односно обредну трпезу са култним јелима.

И сами Власи кажу: „дăм поманă ку привјегј“, („дајемо поману са привегом“). У суштини, овакве сложене обредне обавезе живих према мртвима, које подразумевају задовољење њихових не само духовних и емоционалних потреба већ и телесних, почива на прастаром, преанимистичком веровању да се после смрти душа и тело не раздвајају већ да човек остаје целовит; шта више, сада чак са рафиниранијим психофизиолошким прохтевима! У етнолошкој теорији, овакав тип веровања назива се аниматизам.